Photo by: Ana Babić
Ajmo bit iskreni. Božić u Dalmaciji nikad nije bio tih. Niti miran. Niti zen.
Badnjak je dan kad su matere nadrkane, kuća miriše na kloru, bakalar i nervozu, a svi hodaju jedni drugima po živcima više nego po pločicama.
Na Badnjak se mora sve očistit. Ali ne ono “ajmo malo pospremit”.
Nego generalka razine inspekcije.
Pere se ono šta se vidi i šta se ne vidi. Miču se stvari koje se ne koriste od ’98. A ako ti padne mrvica na pod – gotovo, moraš opet usisat.
U isto vrime se sprema 30 vrsta hrane i kolača, jer “šta će ko reć ako nema?”.
Bakalar se moči danima, krumpir se kuha, fritule se rade u tri ture jer prva “nije uspila”, druga “nije ka babina”, a treća je već iz inata najbolja ikad.
Bor se mora okitit, ali naravno u zadnji čas, dok se svi svađaju di ide koja kuglica i zašto je svake godine sve krivo posloženo.
Sve je glasno. Svi se svađaju. Sve je u panici. I sve mora bit gotovo prije polnoćke.
I onda, nekim čudom, ima to neku svoju čar.
Jer baš zbog te muke, tog kaosa i te nervoze, bakalar miriše jače, vino klizi lakše, a stol izgleda lipše nego ikad. Umor učini svoje i odjednom sve ima smisla.
Posli se izađe na kućice u grad, malo se prošeće, malo se pazi da ti petarda ne eksplodira pod nogama, pa se za svaki slučaj popiju još dvi–tri kratke višnje da o tome ne razmišljaš previše. Smrzneš se, smiješ se, sretneš pola grada i zaključiš da ti je ipak drago šta si izaša.
Priživili smo Badnjak
I kad se napokon sve smiri, kad se kuća zatvori, a jakete bace priko stolica jer “ko će to sad slagat”, ostane onaj trenutak između umora i mira. Noge bole, ruke smrde na luk i ribu, a u glavi još odzvanja ko je kome šta reka i zašto je opet bilo napeto. Ali onda sjedneš, pogledaš stol koji je jedva preživija dan, ljude oko sebe i shvatiš da je baš to taj Božić. Ne onaj s reklama, nego naš – malo nervozan, malo iscrpljen, ali iskren. Onaj u kojem se sve radi na silu, ali iz ljubavi. I dok se gasi zadnja svijeća i dogovara “sutra ćemo lako”, znaš da ćeš za godinu dana opet gunđat, opet se živcirat… i opet jedva čekat da sve to krene ispočetka.
A onda božićni ručak u babe
Okupi se šira familija, koju voliš i ne voliš. Moraš slušat o politici, tia ne tia, jer takav je običaj. Svako je ministar nekih poslova i ima svoje mišljenje o svemu. Naravno da je baš taj u pravu, i nema te sile ni čovika da raspravu može prekinut. Slušat ćeš stare lovačke priče o tome šta se na selu radilo, kako su oni imali jedne postole za do škole koje su sakrili u žbune, obukli nove “misne” za u školu. Kako su nosili kecelje. Priče pune nostalgije, malo pretjerivanja, al i srca, jer bez njih nema prave božićne atmosfere. I dok se svi prepiru, smiju i gledaju s one svoje dalmatinske distance, znaš da je baš to – prava familija, s kojom, ma šta god bilo, uvijek imaš doma.
Božić u Dalmaciji nikad nije bio savršen.
Ali je živ. Glasan. Topal. I pun priča koje se svake godine ponavljaju. Uz iste svađe, iste mirise i isti osjećaj da, koliko god bilo naporno, ne bi to minja za ništa.
Jer bez te muke…ne bi ni Božić bio to šta je. Ne bi bilo tradicije.
