Putopis: Kako je amaterka pobjedila planinu
Došla sam u Katmandu skoro tjedan dana prije polaska na Himalaju da stignen kupit svu opremu koja mi fali, a to je otprilike sve. Katmandu – šporak, slomljen, srušen, prašnjav, jad. Nema tu ulica, nema kuća, sve je jedna gomila srušenih cigli, ali i dalje su svi sretni, veseli i nasmijani.
Tri dana intenzivne potrage za čizmama jer amater ka ja nikad nije ima čizme za planinarenje. Timberland ne računam! Potraga za originalima je propala, a i to šta je “original” je sumnjivo. Srića moja u dućanu se naša neki Englez koji mi je pokaza sve šta triba znat o planinarskoj obući, nabroja mi opremu koju tribam, a za koju nikad prije čula nisan – pa san je naravno kupila jer eto, Englez zna bolje, on je tamo bia, a i napokon neki uvjerljivi glas. Kod Nepalaca je uvik odgovor nesiguran YES ili MAYBE. Na kraju, kupujen kineske patike i molin Boga da uz dobro vrime patike ostanu čitave, a noge suve.
Nakon kupljenih 8 kg opreme, mislin da san spremna. Mislin! Dan prije polaska, nervoza na najjače. I onda, grande finale, nakon cilog dana pakiranja, padne ledena kisa. Krupa veličine oraha. Ok, sad me poprilično već i strah. Najviše me straj da će mi bit ladno i da ću dobit visinsku bolest, a i ove kineske čizme možda to neće izdržat. Jedva san zaspala.
Sutradan krećem. Dolazin u agenciju, upoznajem Sashu, Amerikanku, bivšu direktoricu Net-a-Porter koja živi i radi u Londonu i s kojom ću se penjat svih 13 dana. Na prvu mi je sila. Upoznajemo i vodiča. Cura od 17 god. visoka 150 cm. Hm, hm. Na prvu je zabavno, al mala ne priča. Uopće! Pokušavamo je naučit štagod engleskog, ali nije nju puno briga, samo zabije glavu u mobitel i to je to. S njom, tako komunikativnom, krećemo na let za Luklu. Jedna od bitnijih stvari koje sam htjela vidit na Himalaji je taj dobro poznati aerodrom, jedan od najopasnijih na svitu!
Dan 1: Himalaja i najopasniji aerodrom
Ovaj let je toliko savršen, prizori su nerealni, a čini ti se da ćeš krilom taknit planinu.
Lukla aerodrom je praktički veličine male livade na koju može stat cca 20 ovaca, a ne 5 aviona i par helikoptera, al svi su stali. Na pisti od 200m slijetanje izgleda ka pokušaj zabijanja u Himalaju. Kad ono, avioni slijeću svako 2 min u boljoj organizaciji nego FRA aerodrom – sve ko na traci.
Odlično se potrefilo da smo moja nova najbolja prijateljica na Himalaji, Sasha, i ja došle na planinu s istim ciljem – godišnji odmor sa savršenim postignućem – popet se sigurno do Everest Base Campa. Obe volimo planine i morale smo se podsjećat da nesmimo žurit, nego polako udisat tu grdosiju od planine.
Na kraju prvog savršenog i sunčanog dana shvaćamo da mala (nikako joj ne mogu zapamtit ime pa je zoven Didi šta znači sestra u Nepalu, ali i tako se sve međusobno dozivaju) i nije bila pametan odabir. Zamišljamo samo da nan se nešto dogodi, da se razbolimo, padnemo, bilo šta. Da nan nešto triba. Mala se ne snalazi, nema iskustva, nema bome ni pojma, al ni ne govori. Alo e! Kako nekome padne na pamet poslat nas na planinu s njom. Odma smo tražile novog vodiča i ujutro se ranom zorom trčeči pojavia Ram, bog svih vodiča. Nešto simpatičnije, smirenije i plemenitije čovik nije upozna.
Dan 2: Provlačimo se kroz niske oblake.
Nije moglo bolje. Tri sata čistog vertikalnog uspona je ipak bolje odradit po oblačnom vrimenu. Pentramo se kozjin putevima do sljedećeg sela. Poprilično je prometno, ne od turista koliko od Jak-ova i Sherpi (nosača). Sasha je ovo iskustvo nazvala #jakhighway i ono to stvarno je. Poprilično su opasni jer skaču na sve strane nizbrdo pa su bliski susreti s njima uvijek na rubu provalije.
Ne bi ja bila ja da nisan probala taj ogroman teret koji nosači Sherpe nose uzbrdo. Probala san nosit neke dvi ogromne torbe. Nabila san taj čudni konop na glavu i krenila. Ono, izdržala bi možda cilih 10 minuta s tim. #iamsherpa
Dan 3: Namche bazar je doša na red.
Treći dan je kao aklimatizacija i “odmor”. Nikad nisan zamišljala dan odmora s novih 5 h planinarenja, al savršeno mi je i to. (Dan aklimatizacije na trekkingu u Himalajima odnosi se na dan kada se planinari odmaraju i prilagođavaju visokoj nadmorskoj visini kako bi smanjili rizik od visinske bolesti. Stoga se popnu na malo višu nadmorsku visinu pa potom vrate na mjesto polaska zbog aklimatizacije)
Dok smo se penjali do Everest view hotela da po prvi put vidimo vrh Everesta, naletili smo na stari aerodrom. Taman je došla pošiljka hrane helikopterom u Namche bazar. Naravno da san krenila trčat put helikoptera da ga vidim izbliza. Ruska posada me objeručke prima u kokpit. Ne mogu virovat da san uskočila u helikopter usrid Himalaje – dodatno sritna šta se u njemu nalazim bez razloga. #nomayday Normalnom čoviku to vjerojatno ništa ne znači, al eto meni nekako je. #tatapilot
Dan 4: Stižemo u Thyngboche prerano.
Sljedećeg jutra, odlazimo u neki mini budistički hram na molitve, al nije mi neki hit. Sve o čemu mislim je kako taj budist tamo nešto mantra, a moje se bose noge smrzavaju jer moraš skinit čizme pri ulasku. Da ne zaboravin, to je na 4000 m #notcool ili #waytoocool
Odlazimo u hotel u kojem unutarnji wc otvara tek u 5 sati popodne. Woooow. Tako smo uzbuđene. Na žalost priša je velika i ne možemo čekat Grand Opening našeg WC-a. Idemo u vanjski. Da – poljski WC, a sve šta vidiš je rupa i gomila govana. Tuđih! Neznan jel zbog visine, al čim otvoriš vrata je toksično.
Idemo u lokalnu pekaru okušat sreću s wc-om. Jedino šta vidim je Illy coffee reklama. Naravno da putem možeš naić na fake kavu na svakom koraku. Al na 4000 m i 4 dana dosadnog nescafe-a vridi probat fake Illy. Najbolja stvar ikad i čak mislin da ova nije bila fake. Ne samo da san doslovno bila u oblacima u tom trenutku, nego je to bia raj uz kavu. #headsintheclouds
Ok, na Himalaji smo, al naravno da ne moramo bit šporki cilo vrime.
Međutim, činjenica da nema vode jer je zaleđena na minus 20 i da se moraš smislit kako ćeš oprat zube je popriličan dodir sa realnošću života na Himalaji. Nema veze, odlučile smo imat Spa day tako da se možemo svečano pripremit za grand opening našeg wc-a u kojem također nema vode.
Čačkalica i vlažne maramice čine čuda. Čišćenje noktiju sa čačkalicom? Pa to san samo na selu vidila u pijanaca isprid lokalnog dućana, ali trenutno nam je to luksuz.
Sasa me zove Little Chinese Girl jer san u Kini kupila sve moguće beauty proizvode. Uključujući i pamučne maske za lice. Pa, ne moramo oronit na Himalaji i vratit se doli ka stari ruzinavi brod. Naravno da san kupila i sve Himalaya proizvode. Trackanje ruku prije rukavica, faktor miljon na facu, labelo svako sekund. #žene.
Dan 5: buđenje sa pogledom na Everest
Buđenje u hotelu na 4000 m s pogledom na Mt. Everest je poprilično spektakularno iskustvo. Dakle wooow. Kužim ja Everest i to. Ali tu je toliko tih ogromnih vrhova i svi su savršeni. Lipo je i ovo s ponistre se vidi Šolta, al Everest…to ću ipak zapisat. Nalazimo se u udolini okruženi samim vrhovima, oblaci ode tijekom dana igraju “ringišpil”. Lete, dolaze i odlaze…jedan čas ne vidiš ništa drugi čas vidiš sve pa čak i vrhove.
#headsintheclouds moj apsolutni moto.
Ne želin koračat i gledat di gazin. Hodan polako, nogu isprid noge, sigurno i lagano. Minjam brzinu iz Kornjača u Puž i gledam samo gore. Reka je jedan tip danas: Speed limit is 5 km/h. U pravu je, i svi se nekako uz različiti tempo drže speed limita.
Kad san već kod prometa, nisan ljevičar, al na ovoj Himalaji bome jesan. Obiđi išaranu stinu (po njima Hram) s live strane uvik – ne daj ti Bože da san prošla s desne. I uvik ista želja – samo daj Bože da je suvo i zahvali na suvoći te Himalaje do sad.
Poštujem sva ta njihova Himalaja budistička pravila. Svemu je značenje #goodluck. E pa #noproblem – Okreni kotač s desne strane – normalno da oću. Svaki je taj #goodluck kotač bija moj. Okreni ga 3 puta #noproblem, ma i 6 ako triba. Svaki put. Bez iznimaka.
Stižemo u Dingboche. Ne možemo ni jedna zapamtit ta imena pa nan je naziv tome First boche, Second boche itd. Svaku večer kad stignemo se pogledamo i kažemo: Okej smo! Šta znači, nema glavobolje, vjerojatno nema ni visinske bolesti. Obe se užasno bojimo visinske bolesti. Naravno da koristimo svu moguću likariju koja je preporučena. Luk mora bit u sva tri obroka s tim da navečer obavezno navalimo na #garlicsoup. Čak sam se poprilično dobro pripremila u Katmanduu i dio opreme mi je luk i đumbir. Nek se nađe. Drugi nam je savjet: krećite se sporo – dakle Kornjača. Glava uvik mora bit u toplo – sad mi je jasno zašto ipak nisan luda kad san kupila sve te buffove prije puta- stvarno svaki dio opreme ima smisla.
Idemo polako jer ne želiš doć rano na odredište.
Vatra se pali tek oko 6 tj oko večere. To u biti znači da si osuđen na smrzavanje nekoliko sati, a onda se zalipiš ka kreten za peć. Obavezno pitaš kad se vatra gasi jer ne želiš imat ni sekunde praznog hoda toplih nogu između ugašene vatre i vriće za spavanje.
Skačeš u vriću za spavanje #kukuljica, za koju san i lancun kupila, a za koji isto nisan znala da postoji- al kupila san jer Englez je reka da mi triba. Naravno da se zasučen sama oko svoje osi 3 puta, pa na kraju ne mogu maknit noge. Taman dok se odmotan prođe ura i mogu zaspat. #sleepingbagworkout Sve to uz bocu vruće vode ispod nogu, drugu bocu zagrliš i udobno se smistiš.
Ozbiljno, u vrići je poprilična gužva. Mobitel, baterije i sva elektronika kojoj ne želiš da iscuri baterija na hladnoći ti je u krilu. Šta je visina na planini veća u vrići je veća gužva jer san počela ubacivati i robu za ujutro. Iz tople vriće u ladnu robu nije neki hit.
U biti Himalaja je skroz luksuzna. Očekivala san da će me utrpati u veliku sobu sa miljon madraca i ekipon koja se ka srdele slože po prostoriji. Kad ono, dobiješ uvik malu sobicu s dva kreveta i taman mista za torbe. Zidovi naravno od papira i kad se tip u sobu do mene okrene u svojoj kukuljuci nekad imam osjećaj da će me svaki čas udrit nogon koliko ga čujem i koliko je blizu.
Mislin, luksuzno je čut i miša kako između katova trči maraton. Valjda je i njemu ladno, al bolje da trči maraton nego da je u vrići sa mnom i mojim bagajima.
Napokon smo skužile naš tempo hoda. Nenormalno smo sritne da nan je tempo u biti isti. Kad smo odlučile ne gledat jedna drugu i ne obazirat se na vodiča, svatile smo da koračamo isto. Opet, noga isprid noge…na ravno Kornjača uzbrdo Puž. Spasi te Jak svako toliko jer ipak je to njihov highway. Čim ih vidiš skači sa strane di god možeš, samo nemoj bit isprid rogova. Pa tako svako 15 min. Iskreno, stvarno dobro dođu jer se pribaciš iz brzine Puž u stav Mirno i uvatiš zraka koji je poprilično teško uvatit na tolikoj visini. Pomogne i selfie ili planina. Nemoš disat pa najednom vičeš woooow vidi kako dobro izgleda planina i kreneš slikavat, a u biti koristiš priliku za spustit otkucaje.
Najviše se u biti borim sama sa sobom da ne trčim, da ne brzam, da se ne znojim puno. Najbitnije je ić polako i polako osvajat planinu. #BistariBistari (#polakopolako)
Nakon nekoliko dana se pitamo koliko nisko možemo past. Ok stvorile smo rutine. Pranje maramicama i odma oblačenje onoga u čemu ćeš spavat. Ali ako i nisam obukla takozvanu pidžamu ubrzo svatim da u biti jesan i da je upravo ovo šta imam na sebi pidžama. Ma nema tih para da u toj studenoj sobi navečer išta radim – osim ubacujem pola prtljage u kukuljicu. Gore od dna je bilo pljucanje paste za zube u maramicu, jer nema te šanse da izađemo na hodnik na minus 10 da bi samo oprali zube. Bar se dobro svaku večer nasmijemo koliko smo snizile kriterije, opet odradimo #sleepingbagworkout i nikad nan nije ladno.
Dan 6. Himalaja i opet aklimatizacija.
U biti do sad su na ovome putu najteži aklimatizacijski dani. Ventraš se ka budala skoro pa vertikalno samo da dobiješ na visini i vidiš oćeš li bit OK kad dođeš gore. Ok da, kad se popneš na vrh pogled je jednostavno savršen. 360 oko tebe su sami vrhovi. #Čudoprirode
Ovaj Nepal je poprilično čudan. Mislin, vrhovi ispod 6000 m su ovde samo brdo. I tako san se danas baš popela na neko glupo brdo na visinu od 5100 m. Ma sitnica. Umrla san, ostavila san guzicu, listove, noge i dah na tom vertikalnom putu do eto, jadnog brda. Koja mentalna borba putem. Tijelo i glava oće ić dalje al nemaš daha. Nakon nekog vrimena svatiš da svako 5 koraka moraš stat. Bila je borba, al nisan odustala.
Dan 7: Ipak vlajna na Himalaji
Uništene noge na tom brdašcu su ostavile traga na sljedećim danima. Spomenit ću sama sebi da san obični amater koji štape za planinu koristi prvi put. Par dana privikavanja i štapi su postali dio mene. Meditacijski drže ritam na ravnome. Na usponu pojačavan teniski lakat jer koristin svu silu na rukama da poguram to dupe uzbrdo. Ovo je otprilike isto ka moje skijanje na Jahorini, kad san se vratila s modricama na ramenima od nošenja skija nizbrdo. Nakon još nekoliko stotina metara vertikalnog uspona ti štapi mi postaju ortopedska pomagala, pa svako malo zabijem čelo u štape i vatan zrak.
Dva dana prije baznog kampa izgledaju ko scena iz apokaliptičnih filmova. Više ne šetamo po rubu planina uz rijeku nego ekipa korača preko široke livade put visokih planina. Gledam ljude isprid u daljini, parimo stvarno nomadi koji zajedno biže do utočišta, a u biti i bližimo. U cik zore kreće apokaliptična ekipa natrpana prvon turon kumpira u porciji Dal-Bat doručka #dalbatpower24hour.
Jutro je uvijek sunčano, a već oko podne kad okreneš glavu vidiš kako te oblaci napadaju. Ko zmija vrludaju i prate korito Mliječne rijeke i sustižu te. Dakle, apokalipsa ipak postoji. Bižimo! Bižimo od oblaka! Biti mokar u Himalaji nije hit. Dođe ti da se zapitaš kako to stvarno izgleda u slučaju apokalipse. Pa svatiš, koga briga, na Himalaji san, ako i pukne ne mogu bit na boljen mistu.
Dan 8: Suzama do Baznog Kampa
Danas smo napali Bazni kamp. Ovo je definitivno najteže i najveće iskustvo do sada u mom životu. Ovoliku mentalnu borbu nisan nikad doživila. Noge uništene od onog Malog brda i strme aklimatizacije. Zraka nema pa nema ni pogona. Nikad nešto teže mentalno ni fizički. Zraka nemaš, od muke ti suze idu jer shvaćaš da ti tijelo nije naviko na toliki deficit kisika i jednostavno nemaš odakle izvuć snagu ali #nevergiveup. Stižemo do Kampa, susrećemo cilu ekipu koju smo susretali na putevima apokalipse.
Svi se ljubimo i grlimo.
Kada je ceremonija amerikaniziranja i #Iloveyou #congratulations završila, napravile smo 2 koraka i skužile da smo uspile. Samo smo se pogledale, presnažno zagrlile i udrile u plač. Svakoj je tribalo dobrih 15ak minuta samoće i debelog revanja. Taj plač je bia nezaustavljiv. Ne mogu zamislit di sam. Da sam nakon 10 godina samog sanjanja nečega za šta san mislila da je neostvarivo #Ostvarila. Tu sam. Dižem glavu, poviše mene grdosija. I dalje još jači plač. Osjećaj je nezamisliv i neopisiv. Evo sama ga sebi ne mogu opisat. Uspile smo se sabrat i udrit koju sliku sa zadnjim atomima snage i zadnjim pokušajem odmrzavanja prstiju. Moramo krenit nazad. Slabe smo i spore, dolazi snig. Nezamislivo je da je prije 20 min bilo sunce, pa par oblaka, zatim malo vitra i eto ti sniga.
Svako toliko oko sebe čuješ odrone i lavine. Ka to je normalno. E pa to normalno te vrlo brzo spomene koliko si malen #mrav. Koliko u sekundi možeš prominit svoj život, ili ti nešto može prominit život. Najednom lavina, ogroman odron zemlje i grdosija sniga se kotrlja prema baznom kampu. #sekundedokatastrofe Krećemo nazad, zamelo nas je. Još na putu do kampa sam se pitala kako ću nazad do Gorakshepa. Tolika glavobolja koja batom lupa po mozgu. Pluća stisnuta u kantun jednog rebra i ne vataju ni to malo kisika šta ima na toj visini.
Ne znan kako, ali te suze, taj doživljaj i ta emocija iskustva su mi napunile onu malu AAA bateriju u peti i uspila san pokrenit to dupe nazad do smještaja.
Polako, opet, nogu isprid noge, ja i ortopedska pomagala #štapi, meditativni udisaji, čuješ samo vitar i svoj dah, sakrivaš glavu od sniga, zaobilaziš jak-a, polako polako po snigu ploviš do toplog kamina u kućici. Svako toliko bi se Sasa i ja pogledale, premoren, ali blistav pogled, ne triba puno reć, mrtve smo umorne i moramo nastavit. Svi atomi u tom danu su bili upotrebljeni, ali svi, i oni za koje ne znaš da postoje, to su neki atomi s druge planete, više sile. Ostatak dana smo pokušavale doć sebi. U životu nisam imala toliku glavobolju i mučninu. Nastavljamo plakat svako 5 minuta. Na sam spomen, na pogled na sliku, samo suze.. #radosnice
Dan 9: Himalaja i jutro na vrhu
Buđenje. Kava. Snigom zametene planine. Savršeno jutro. #Everest i ja. Stvaramo neki poseban odnos.
E sad se triba i spustiti sa te grdosije. #noproblem Više nema straja od visinske bolesti, nema straja od hladnoće jer idemo u toplo. 5 l vode se pretvorilo u jedva litru ipo dnevno, jer bit na 4500 m je sad teška šala. Imaš osjećaj da ti je neko upuha kisik u pluća, pa šta će mi sad sva ta voda?!?
Dan 11: Povratak u civilizaciju
Nakon dva dana hoda, 11. dan, dočepali smo se opet našeg najdražeg Namche Bazzara, civilizacije u divljini. WiFI, struja, topli tuš i kava #Back2Life. Međutim, krenila je sezona, invazija turista na Himalaju #odvratno.
Neopisivo smo sretne šta smo ovo odradile prije svih. Osjećam se više posebno jer svi šta smo bili u planini smo postali jedna mala familija. Kad izađeš iz čajne kućice ko da si u svom kvartu, svi su ti poznati, a sad najednom…stigli smo u velegrad. Potoci nepoznatih ljudi su stigli u naš kvart. #kakoseusudjuju! Izbjeglice iz istog apokaliptičnog filma, samo šta smo mi znali za apokalipsu malo ranije pa smo ranije krenili. Mi smo kao oni iskusni :/
Od svih ljudi šta su se mogli razbolit na toj planini, razboli se nas vodič – čir na želucu, evakuiran helikopterom u Luklu i dalje u Katmandu. Srića skompale smo se s parom iz Kanade na svakovečernjoj partiji karata pa je njihov vodič Penba preuzea naše dokumente i dozvole i sigurno nas dovea u Luklu.
Dan 13: Opet smo ostale same, nas dvi, bez vodiča i goniča.
Na istoj misiji osvajanja svojih ciljeva. Misiji prema minimalizmu. Odvajanju od kapitalnog, svakodnevnog, šporkog i obeshrabrujućeg. Na misiji iz Imati u Biti. Stigle smo, došle smo do cilja…jer na Himalaji ne možeš ništa #imati, možeš samo #biti. Imamo sebe, imamo uspjeh, imamo Himalaju zauvik. Nekako smo dio nje, naši su tragovi i znoj tamo. Ponile smo samo uspomene….i ostvarene snove!!
